Govor na dodeli nagrade Zlatni venac na festivalu Struške večeri poezije u avgustu 2017.
Jednog dana, već pred kraj života, moja ostarela majka me je iznenada upitala da li još uvek pišem poeziju. Kada sam joj kao iz puške odgovorio potvrdno, zaprepašćeno me je pogledala; morao sam da ponovim to što sam rekao, na šta je ona uzdahnula i odmahnula glavom, verovatno u sebi misleći – ovom mom sinu uvek je nedostajao neki šraf u glavi. Sada kada je meni samom skoro osamdeset godina, isto to pitanje često mi postavljaju osobe s kojima se dugo nisam video ili čuo. Neki među njima se možda nadaju da sam se prizvao pameti i zauvek odustao od budalaste mladalačke strasti; vidno su iznenađeni kada im priznam da se to još uvek nije dogodilo. Izgleda da misle kako u svemu tome ima nečeg nezdravog i čak šokantnog, kao da su upravo saznali da se zabavljam s nekom srednjoškolkom i da s njom idem na nudističku plažu.
Drugo pitanje koje u intervjuima obično postavljaju pesnicima svih uzrasta jeste kada i zašto su odlučili da postanu pesnici. Pretpostavlja se da je postojao trenutak u kome je pesnik spoznao da je sudbinski predodređen da posveti svoj život poeziji; taj trenutak praćen je saopštenjem porodici da želi da postane pesnik, na šta majka zakuka „O, bože, šta smo uradili da ovo zaslužimo?“, a otac izvuče kaiš i počne da juri pesnika po sobi. Moram priznati da sam često bio u iskušenju da, ozbiljna lica, kažem ljudima da sam izabrao poeziju da bih se dočepao svih onih ogromnih novčanih nagrada kojima obasipaju pesnike, jer ih saznanje da takva odluka u mom životu nikad nije postojala neizbežno razočara. Umesto neke herojske ili poetične priče, kažem im da sam bio tek još jedan mladić koji je, bez dodatnih pesničkih ambicija, pesme pisao da bi impresionirao devojke. S obzirom da mi engleski nije maternji jezik, često me pitaju zašto svoje pesme nisam pisao na srpskom i kako sam došao do odluke da batalim maternji jezik. Moj odgovor im opet deluje isprazno kad objasnim da poezija, ukoliko želimo da je koristimo kao sredstvo zavođenja, pre svega mora biti razumljiva. Izvesno je da nijedna američka devojka ne bi pala na momka koji joj usred noći, dok na njenoj verandi pijuckaju koka-kolu, čita ljubavne pesme na srpskom jeziku.
Pre nego što sam počeo da pišem na engleskom, poeziji sam bio ozbiljnije izložen jedino one godine kad sam, pred odlazak u Sjedinjene Države, pohađao školu u Parizu. Od nas se očekivalo ne samo da čitamo Lamartina, Igoa, Bodlera, Remboa i Verlena, nego i da određene pesme naučimo napamet i recitujemo ih na času. Zbog ograničenog poznavanja francuskog, meni je to bila noćna mora, a drugim učenicima luda zabava – valjali su se po podu od smeha zbog mog pogrešnog izgovaranja nekih od najlepših i opravdano poznatih stihova francuske književnosti. Godinama nakon toga nisam uspevao da shvatim značaj onoga što sam naučio na tim časovima obaveznog čitanja i recitovanja, ali danas mi je jasno da se tada pokrenula moja ljubav prema poeziji.
Pravo je čudo što još uvek pišem poeziju šezdeset godina nakon tih prvih pokušaja. Moje rane pesme bile su sramno loše, a ni mnoge kasnije nisu bile ništa bolje. U životu sam upoznao veliki broj veoma talentovanih mladih pesnika koji su odustali od pisanja mada im je rečeno da su genijalni. U mom slučaju niko nikada nije napravio tu grešku, a ipak sam nastavio da pišem. Žalim što sam uništio te rane pesme jer se više ne sećam na koga sam se ugledao, a uzora je bilo mnogo. U raznim periodima na mene su uticali Volt Vitman, Emili Dikinson, Volas Stivens, Vilijam Karlos Vilijams, Vasko Popa, Zbignjev Herbert, Pablo Neruda, Sesar Valjeho i makar još nekoliko desetina podjednako poznatih i ne tako poznatih pesnika koje sam čitao.
Tek sam nedavno shvatio da je još nešto iz moje prošlosti doprinelo upornosti u pisanju pesama: ljubav prema šahu. Kada sam imao šest godina, toj igri me je za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu naučio jedan profesor astronomije u penziji. U narednih nekoliko godina postao sam dovoljno dobar da sam mogao da pobedim ne samo sve svoje vršnjake već i mnoge odrasle iz svoje okoline. Zbog ponovnog igranja izgubljenih partija u glavi doživeo sam svoje prve besane noći. Zbog šaha sam postao opsesivan i uporan. Već tada nisam mogao da zaboravim nijedan pogrešan potez i nijedan ponižavajuć poraz. Obožavao sam partije u kojima je na obe strane ostalo tek nekoliko poslednjih figura i u kojima je svaki pojedinačni potez na šahovskoj tabli mogao biti presudan. Čak i danas, kad je moj protivnik kompjuterski program (zovem ga „bog“) koji me nadmudri u devet od deset partija i prema kome gajim strahopoštovanje zbog njegove superiorne inteligencije, daleko duže razmišljam o svojim gubicima nego o retkim pobedama. Pesme koje pišem uglavnom su kratke, zahtevaju beskrajno popravljanje i često me podsećaju na partije šaha. Da li će pesma na kraju biti dobra zavisi od toga jesu li neka reč ili slika na pravom mestu, a svaki završetak mora biti poput elegantno izvedenog šah-mata – u isto vreme neizbežan i neočekivan.
Volim da kažem da poezija štiti pojedinca od generalizacija koje obično ukalupljuju stvarnost u jedan jedini pojmovni okvir. U tom smislu ona je antiutopijska. Njeno glavno ubeđenje je da do istine možemo doći uz pomoć imaginacije. Poezija ne veruje u apstrakcije već postupa empirijski, vođena konkretnim detaljima. U nama oživi neka druga svest kada se u lirskoj pesmi prepoznamo u rečima nekog neznanca. Mladić sedi za kuhinjskim stolom kasno noću, jede parče pice i čita drevnog kineskog pesnika iz knjige koju je ranije u toku dana pozajmio iz biblioteke; mladić se zaljubi u pesmu koju će čitati iznova i iznova dok ne ostari i ne osedi. Divna pesma je tajna koja povezuje dve osobe koje se nikada nisu srele. Što se mene tiče, nijedna ljubavna priča nije joj ni do kolena.
Naravno, lako je sad biti pametan. Kad je taj Charles Simic imao osamnaest godina, druge su mu se stvari vrzmale po glavi. Njegovi roditelji su se tek bili rastali, a on je bio prepušten sam sebi: preko dana je radio u kancelariji, a uveče pohađao predavanja na fakultetu. Godine su prolazile. On je nastavio da piskara pesme i da neke od njih objavljuje u književnim časopisima i knjigama, ali nije očekivao da će išta od toga potrajati. Ljudi s kojima je radio ili se družio uglavnom nisu imali pojma da je on pesnik. Pomalo je i slikao; bilo mu je lakše da tu strast prizna ljudima koje nije poznavao. Bio je siguran jedino u to da mu pesme nisu bile onako dobre kao što je želeo da budu – i bio je rešen da jednog dana napiše nešto što će s ponosom moći da pokaže i prijatelju i potpunom neznancu.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
Peščanik.net, 09.09.2017.
